Ћеле Кула је јединствен споменик у свету подигунут од лобања српских ратника погинулих на Чегру у битци против Турака 31.маја 1809. Кула је подигнута по наређењу Урсид паше у намери да спречи сваки покушај Срба да подигуну устанак против Турака. У кулу висине 4,5 м и ширине нешто више од 4 м узидане су деветстопедесетдве главе. По ослобођењу од Турака Ћеле Кула је била напуштена, а 1878. године је подигнут кров на четири стуба. Године 1892 према пројекту београдског архитекте Димитрија Т. Лека подигнута је капела над Ћеле Кулом, а касније испред ње постављена биста Стевана Синђелића. Данас је на кули педесетосам лобања које подећају на свирепост отоманске војске и о њеном одржавању брине нишки Народни музеј.

Ћеле-кула је споменик из Првог српског устанка који је у знак одмазде тадашња Турска власт у Србији изградила од лобања погинулих српских ратника у бици на Чегру. Налази се на 4 km од центра Ниша, на путу ка Нишкој Бањи. Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.

НАСТАНАК

Процењује се да је у бици на Чегру, која се одиграла 31. маја 1809, погинуло око 6.000 турских ратника. Како би оправдао толики губитак нишки Хуршид-паша наредио је да се коже са глава погинулих Срба одеру, напуне сламом и пошаљу у Цариград. Затим је, како би заплашио Србе, наредио да се у знак опомене на источној страни Ниша сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих војника, „тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча а главе српских војника да се окрену у поље и узиђају споља“.

Кула је сазидана у периоду од јуна до јесени 1809. године, на некадашњем улазу у Ниш са цариградске стране, који се данас налази у средишту насеља Трошарина. Сачињена је од четири потпорна зида (ширине око 4,5 m и дебљине 0,5 m) која су се наслањала један на други чинећи шупљу, закровљену форму чија је првобитна висина износила 5 метара. У њу су узидане 952 лобање погинулих устаника, послагане у симетричне редове. Иако су Турци забрањивали Србима да односе лобање са њених зидина, многе главе су кришом скидане и сахрањиване у околним гробљима.

ПИСАНИ ДОКУМЕНТИ

Турских извора о Ћеле-кули готово и да нема, тако да се подаци о њеном изгледу, начину градње и броју лобања заснивају на белешкама путописаца који су у XIX веку пролазили кроз Ниш. Најранији опис дао је београдски лицеј Исидор Стојановић, а нешто детаљнији опис о ондашњем стању Ћеле-куле дао је Живан Живановић 1882. године: „Ја сам брижљиво бројао, и на остатку од куле само било је са северне стране 123 главе, а западне стране 103, са источне 105 и с јужне 180 – свега 511 глава. Благородна душа мештана није могла да гледа ову страшну слику недела, те су кришом многе главе поскидане и с пијететом положене у гробља.“ У Европи се за Ћеле-кулу први пут чуло из списа француског песника Алфонса де Ламартина. У свом проласку кроз Ниш, о Ћеле кули је рекао: „Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову дјецу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цијену платили њихови очеви.“

Ламартин, јула 1833.

ЋЕЛЕ КУЛА ДАНАС

Иако је у другој половини XIX века, један од модернизатора турске државе Митхат паша донео одлуку да се кула сруши, то није извршено због интервенције нишких Турака. Тако је све до 1892. Ћеле-кула била изложена времену, након чега је прилозима из читаве Србије, према пројекту архитекте Димитрија Лека, изнад ње подигнута данашња капела. Године 1937, приликом прославе шездесетогодишњице ослобођења Ниша од Турака, чишћењем средишњег дела објекта, пронађено је више лобања, које су поново уграђене у кулу. Данас је преостало само 58 лобања, а једна од њих је посебно издвојена на пиједасталу, као лобања вође устанка Стевана Синђелића.